Margita je mrtva – Do Pobede ! (2008)
Poceti pricu o perspektivama indie pristupa popularnoj muzici u Srbiji 2008. godine moglo bi se mirne duse nazvati razgovorom koji nikuda ne vodi, ukoliko nije puki uvod u neku smisleniju pricu. Cinjenica da je za srpsku nezavisnu muziku u zadnjih nekoliko godina Zdenko Franjic (za neupucene, vlasnik hrvatske etikete Slusaj najglasnije!) ucinio vise negoli svi nevladini fondovi, dusebriznici i lopovske kvazi-institucije kvazi-podrske umetnosti i kreativnom izrazu gradjana, skoro da sve govori sama za sebe. Ako ste neafirmisani muzicar ili bend sa spremnim materijalom za debi album, moze da se desi da ga u roku kracem od kalendarskog meseca objavite kod coveka u Hrvatskoj, pre no sto za vas cuje komsiluk u Srbiji. Nije nikakvo cudo da novi album nekog beogradskog alternativnog benda nalete na ponudi izdavaca iz Japana, ili Holandije, i da se onda suocite sa cinjenicom da zivite u zemlji u kojoj Pay Pal jos nije poznat kao tehnologija, a svi su izgledi i da nece tako skoro, pa tako i ne mozete da ga kupite, ukoliko ne raspolazete karticom neke globalno priznate banke. Dakle, da skratim pricu- ako zelite album, potrebno je da znate coveka, sto najcesce nije slucaj. Najkraci put do izlaza iz ove situacije jeste networking: autor, neki njegov prijatelj ili sasvim treci covek postavi album na neki file hosting srevis, zatim link na blog koji vodi na nekom od sajtova te vrste, i onda je vec moguce da ce to neko i cuti. Naravno, ovo je samo za one koji ne nameravaju da naplate svoja autorska prava. Ako se ima u vidu ovakva situacija koja okruzuje autore u Srbiji, odluka onoga ko stoji iza imena Margita je mrtva da se okrene samostalnom izdanju, koje ce sam distribuirati i promovisati, posto je prethodno sasvim sam podneo sve troskove i napore njegova ostvarenja i deluje kao najprirodnija moguca stvar. Ako su tako mogli velikani elektronske muzike kao sto su Coil, Nurse With Wound ili Current 93, zasto ne bismo mogli i mi?
Napravio sam ovako opsiran uvod iz jednog jedinog razloga: album Do pobede! je, kratko receno, ne samo odlican album, pazljivo osmisljen i realizovan, vec i album sa velikim komercijalnim potencijalima.
No, pre svega nekoliko reci o samoj muzici. Margita je ime nimalo nepoznato klupskoj publici sirom zemlje. U malo verovatnom slucaju da ove redove cita neko neupucen u stanje u domacoj elektronskoj muzici u poslednjih desetak godina, evo sazete informacije: Margita je mrtva je niski one-man-band, orijentisan ka electrobody/industrial/synth pop zvuku sasvim osobitog kova. Do nedavno pod okriljem beogradskog nezavisnog izdavaca Cold Trinity Records, sada vlasnik nezavisnog prvenca.
I to kakvog. Sedamnaest pesama i dva remiksa, u ukupnom trajanju od 77 minuta, koje klize sa pomalo uznemiravajucom lakocom (ponekad na nivou jedne jedine stvari) od electroclasha do digital corea, te od klasicnog body/industrial zvuka filovanog semplovima iz filmova i medija do najdelikatnijeg lica synth popa. Distorzirani vokali u" Bas volim sto ti je lepo (koja belezi gostovanje niskog MCja i producenta Marconiera) i obradi filmske teme Ja sam tvoj, te u svojevrsnom centralnom komadu citavog albuma, pesmi Debilne devojke, recitujusa neumoljivom slogolomackom preciznoscu recepte iz S/M kuhinje, ili oslikavaju predapokapolipti~nu panoramu jezivim intenzitetom:
Vruce je
Napolju vruce je
Majke su izvele
Svoje kceri debilne
Da ih svi vide
I da kazu
svoje
reci utehe
obezbedivsi citavom albumu lepljivi upliv atmosfere Teatra surovosti Antonena Artoa i filmova Alehandra Hodorovksog. Potpisniku ovih redova posebno je zanimljiv remiks ove pesme koji potpisuje niski industrial sastav Plasma-Arc Machining i koji zakljucuje CD sestominutnim gruvanjem u maniru Nine Inch Nailsa iz doba Broken i Fixed EPja. Sa druge strane, tu je najlepsa electropop pesma napisana na srpskom jeziku od osamdesetih S vetrom na licima, najveci potencijalni hit sa ovog izdanja uz prividno nezni novitet U sjeni neona. Ovde je posebno otkriven josjedan zanimljiv aspekt Margitine muzike: lucidnost. Iako je osnova muzike body/synth pop zvuk, iako su tu standardna oruzja zanra (Alpha Juno, AKAI s2800, itd.), zvuk nikad ne poprima stereotipne “darkerske” boje, sto u startu odvaja Margitu od ponavljackog retro bezdana koji nastanjuju danasnji bendovi oslonjeni na istu sonicnu tradiciju. Takodje, u sasvim neocekivanim trenucima, usred najintrovertnijih i najromanticnijih pop boja, slusaoca ce sacekati crnohumorni stihovni zahvati, ne ostavljajuci mesta patetici, cak ni u nekoj zdravoj meri.
Da zakljucimo: album “Do pobede!” drzi korak sa vremenom u kome je nastao, redefinise istoriju sa postovanjem, i sto je najvaznije, jednako je dobar kao plesna muzika i kao soundtrack za najintimnije dozivljaje. Ako u Srbiji ikada bude naucena dobro poznata cinjenica da je umetnost najbolja moneta, kojoj se vrednost ne moze oboriti i u koju vredi investirati, mozda ce biti i istinskog sistema podrske za ovakva ostvarenja. Do tada, najtoplije preporuke!
-Marko Dabetic 30-04-2008.
