Kanntilen Ante Porta

Kanntilen Ante Porta

i onda me za rame ugrabi i bestidno mi se u lice unese...

Koliko samo puta uz okret, a ono već dugim nizom ništa, pa onda još korak napred koji je više no korak nazad ka bezdanu, uzglobim li se to u kolo vrtoglavo sopstvene prolaznosti. Neka mi se oprosti no osećaj je mučan i utrobu mi žičano iz kese svoje napolje povlači, nikada to u stvari ne bejah poklonikom iskrenog samosažaljenja.

Urla na mene stiskajući/čuvajući sopstvene uši, pita li me to nešto...?

Možda je u svemu samo nastojanje da se preživi, dakle opstane, ili šta bi drugo... Nametnuto mi je i ne mogu da ga se lišim, tako bih izgubio sebe i istim bih bio kao onaj što ga na ulici srećem i tako opipljivo prezirem. Ali čemu? Pa nije li pride drug moj u svakom FOBOS da ako se rešim i razrešim da više me i ne bude i da to je ono što me je sputalo, učinilo da me nema, te preko mene da prejašu lakše nego da sam ispljuvak na betonu, da zbog tolike slabosti, ali i želje magarcem budem, potajno, čini se i neoprostivo, nadajući se u ljude, što na brdo povlači da bi zatim sunovraćen bio darujući nezaslužnima lovorike da se njima kite i u brk mi se smeju dok se izlomljen na dnu po ko zna koji put valjam, uspravljam i frkćem i opet, podvlačim, bez trunke namerenog samosažaljenja.
(šta li mi bi da se u grudi busam, DA, JA sam taj što je vatru ukrao i silne muke otrpeo VAS radi) - to me oponaša kao da su to u stvari bile reči moje. - Ovo ti nije trebalo. Biće da smo se jednostavno prozvanim osetili...
Žmirka i...
...sada već krajnje drsko rečima svojim po meni kapi pljuvačke svoje rasejava ...- Džabe ti je, veli, sad i iz petnih žila da se upinješ i urlaš na uši da procuriš. Ali više me ne vidi.
Pomerim se malko sa strane i pročistim grlo.
-Ne bih rekao.

U jednom trenu kada upalih davno ugašeni fenjer, to sred onih bezobličja, sada već sasvim lako prepoznatljivih, ugledah ljude, ili su to oni konačno ugledali mene. Gle! Pružiše mi ruke. Priznajem oklevao sam malo, ali sada nadam se nezabluđen još jednom pisanije ovo i njihovim manifestom slovim. Iskopasmo li se to iz pepela i praha kao...

KANNTILEN ANTE PORTAS...

…je na neki način jedan od ehoa onog istog nastojanja koje je bilo pokretački impuls dela i postojanja Slovenske nekropole. Ne govorim o logičkom nastavljanju, ili to možda ipak jeste u nekoj formi izobličenoj nemogućnošću da se jedna ideja održi, već bih u ovom slučaju podvukao potrebu isplate duga prema samome sebi kad se već prenebreglo to svevišnje da se MORA i utopilo u bezdnom moru , ali tako sputavajućih. Pa kad je već doteralo onda bledi ta nametnuta bitnost - kada, pred bitnošću -igda, pa makar bilo prekasno, ili bolje, oh! - kako prekrasno, sa jednom već slomljenom nogom u grobu i drugom zaronjenom u rupi olovne kaleži što se upija i sebi vuče; eto kolika je silina našeg batrganja.
I kako se u svoj ovoj epici zadenu i nešto lirike (a i dojadiše imena u ženskom rodu)… još jednom i konačno, a kao i uvek, pred vratima, koja su, znam
n e o t v o r i v a.

****

Članovi:
Dragan Cvetanović - solo bas, vokal,
Nikola Ilić (Kinovia, Underwater Walk, Strop, Besni Visarion, Unexistence,
ex - Junkyard, Proteza, Eutanasia) - bubnjevi,
Nikola Zornić - (ex Slovenska nekropola, Vilajet) - bas.

website